Miloš Biković | Magazin GLORIJA
15801
post-template-default,single,single-post,postid-15801,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-theme-ver-9.2,wpb-js-composer js-comp-ver-4.3.5,vc_responsive
 

Magazin GLORIJA

Magazin GLORIJA

MILOŠ BIKOVIĆ

ŽENA JE NAJLEPŠA I NAJKOMPLIKOVANIJA BOŽJA TVOREVINA

 

Mlada zvezda srpske glumačke scene smatra da je nežniji pol simbol lepog, ali da je duhoviti Bog morao da smisli neku caku – pa im je osim lepote dao i vrlo složen karakter

 

PIŠE: MAJA ŠARIĆ FOTO: SAŠA MIHAJLOVIĆ

a kratko vreme glumac Miloš Biko- vić (27) od klinca koji obećava po- stao je zvezda srpske kinematogra- fije. Odjednom je dečak Nebojša Ljutić, sin glavnog junaka serije “Stižu dolari” Nenada Ljutića (igrao ga je Milenko Zablaćanski),

postao čuveni jugoslovenski fudbaler Aleksandar Tirnanić Tirke u filmu “Montevideo, bog te vi- deo”. Odnosno, Miloš je dospeo u sam vrh liste na- ših najtraženijih glumaca mlađe garde.

I van granica Srbije poznat je njegov vrhunski talenat. Nikita Mihalkov, slavni ruski reditelj, iza- brao ga je za ulogu barona Aleksandra Nikolajevi- ča u filmu “Sunčanica”, a veću pohvalu od toga da je svetska premijera ovog ostvarenja održana baš u Beogradu nije mogao da mu da. Početkom marta Miloša očekuje predstavljanje još jednog ruskog filma “Dukhless 2”, koji je snimao istovremeno kad i novo ostvarenje reditelja Darka Bajića “Biće- mo prvaci sveta”, u kom igra jednog od osnivača jugoslovenske košarke Radomira Šapera.

Pored svih tih glumačkih obaveza Miloš je po- svećen i fakultetskim. Znanje koje je stekao na Fa- kultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Dra- gana Petrovića Peleta danas kao asistent na tom univerzitetu nesebično deli sa novim generacijama. Kolege ga hvale, publika ga obožava. Ali, popular- nost nosi sa sobom dosta toga. Na primer, veliko zanimanje za privatan život omiljenih zvezda. Pa je tako ljubavni život zgodnog glumca česta tema do- maćih medija. Nakon okončanja veze sa kolegini- com Brankicom Sebastijanović, koja mu je bila i

partnerka u filmu “Kad ljubav zakasni” i u seriji “Samac u braku”, Miloša su uglavnom povezivali sa atraktivnim plavušama. Poslednja u nizu je ma- nekenka Sofija Milošević. Ali, glumac je ostao čvrst u stavu da svoju intimu ne komentariše.

Dok razgovaramo sa njim, sve vreme imamo utisak da ne pričamo sa mladićem od 27 godina, već zrelim čovekom koji promišljeno, jezgrovito, a u nekim trenucima i pomalo filozofski, odgovara na naša pitanja.

Miloš kaže da se trudi da mu ne bude mnogo bi- tno kako ga drugi doživljavaju, ali pošto kao glu- mac ne postoji bez publike, važno je da je poštuje, jer ona vraća ono što joj se emituje.

– Bilo bi glupo kad bih se bavio tabloidnim na- slovima, kad bih ih poricao ili potvrđivao. Ali, po- stoje neki takvi koji mogu da naškode, ne toliko meni koliko deci koja me vide kao uzora, pa nekad moram da reagujem. Jer, ako mediji naprave iskri- vljenu sliku o meni, to otvara mogućnost da se mlađe generacije razočaraju u mene kao uzora i da se vrate nekim drugim “pojavama”, za koje sma- tram da nise dobre. Ne mislim ni da sam ja savršen uzor, i najlakše bi mi bilo da ne moram da dajem in- tervjue, jer meni to nije potrebno. Ali, ako se sklo- nim iz medijskog prostora, onda ostaje više mesta za starlete, uz dužno poštovanje prema njima kao prema ličnostima, onima koji ličnost imaju.

Kako ste se osećali kad ste na naslovnoj strani jednog nedeljnika ugledali montiranu sliku na kojoj ste sa manekenkom Sofijom Milošević i koju prati tekst da ste u ljubavnoj vezi?

– Pa teško mi je da ispratim šta se dešava. Ta- man sam se navikao na činjenicu da sam nevin jer se čuvam za brak, a da sam pritom istovremeno

sa pevačicom Nevenom Božović i glumicom Ale- ksandrom Bortić u vezi. Tako nevin… Ne znam ka- ko ću sad, kad sam se, nedavno, probudio jednog jutra u još jednoj vezi. Mislim da žuta stampa mo- ra da se odluči, jer ja ne mogu da postignem sve.

A kakav je vaš trenutni emotivni status? Postoji li u vašem životu neka posebna žena? – Postoji mnogo posebnih žena u mom životu,

ali nije to – to što vi pitate.

Vratimo se na odgovornost koju imate prema svim onim mladima koji vas smatraju uzorom. Kako izlazite na kraj sa tom odgovornošću?

– Da bih prihvatio tu odgovornost, pre svega moram da priznam sebi da ja njima jesam uzor. To može da zvuči pretenciozno. A kad ovo priznam, onda moram da vodim računa o tome kao o jednoj misiji koja mi je data. Sigurno će se za pet ili deset godina malo promešati karte, pa će se pojaviti ne- ki bolji uzori od mene, a ja ću ići dalje svojim pu- tem. Međutim, nema potrebe za tim, jer imam pri- liku da u intervjuima kažem to što mislim.

O kojim temama biste sve pisali na svom blogu s obzirom na to da ste tu temu pominjali?

– Osnovna literatura za glumce jesu pisana dela Stanislavskog. On je mnogo govorio ne samo o glu- mačkoj tehnici i tome kako se postiže autentičnost, uverljivost i sugestivnost, nego je pisao i o tome kakav glumac treba da bude čovek. Jer, ne možete vi da iza- đete na scenu i da igrate neki ideal ako ga ne razume- te, ako o njemu niste razmišljali, ako niste pokušali da ga živite. Stanislavski je insistirao na tome da glumac mora da bude i visokomoralna ličnost. Kad kažemo visokomoralna, to je danas malo obezvređeno. Ja bih to malo drugačije preveo. Mislim da to što je on hteo da kaže znači da gluimac treba da ima živ duh i živo srce, i da u svakom momentu u životu treba da prona- lazi neko iskustvo koje može da primeni na sceni. Nas najviše dotiču one priče koje nas inspirišu, a to su ide- ali. Glumac mora da razmisli o tome šta je Bog, smrt, život, ljubav, rodoljublje i da radi na tome. To su teme o kojima bih pisao na blogu. Gluma kao umetnost ima svoje uporište u književnsoti, filozofiji, pa i u muzici, slikarstvu. Tako da bi to bile neke sociološke i filozof- ske teme. Naravno, ne smatram sebe ni sociologom ni filozofom, nisam dovoljno obrazovan za to.

Igrate u filmu “Bićemo prvaci sveta”. Koliko ste o Radomiru Šaperu, koga tumačite, znali pre početka snimanja i kako je bilo razvijati njegov lik?

– Nisam znao gotovo ništa i onda sam se informi- sao preko dokumenata i knjige Aleksandra Miletića “Džez basket”, preko drugih izvora, kao i od ljudi koji su ga poznavali. Ali, ja ne mogu da glumim Ša- pera, mogu samo da budem inspirisan njegovim li- kom i delom i da odglumim moje viđenje njega. Jer, kad bih glumio Šapera, odmah bi se neko javio i re- kao: “Ne, ne. Nije on terao kosu na levu stranu, ne- go je uvek ostavljao jednu dlaku da mu pada s desne strane.” U tom smislu moram da se ogradim i da ka- žem da je to jedna vrsta moje impresije.

Šta vam je ostalo kao najupečatljivije sa snimanja?

– Aerodoromi “Nikola Tesla” u Beogradu i “Še- remetjevo” u Moskvi. Zato što sam paralelno sni- mao ruski film “Dukhless”. Pa sam imao tri dana snimanja u Beogradu, pa dva dana u Moskvi, pa opet dva dana kod nas, pa jedan tamo i sve tako. Malo je bilo problema oko usklađivanja termina, ali sam se na kraju uklopio i napravio dva veoma uspešna projekta.

Kako ste fizički uspeli sve to da “pregrmite”?

– Ne znam ni sam. Mislim da sam umro neg- de na nekom od tih aerodoroma, samo je moj duh nastavio život.

Koji su vaši načini za instant podizanje energije?

– Imam neke svoje tehnike koje ne bih da otkri- vam. Ono što mogu da vam kažem jeste da me i ta- kva putovanja napajaju. Uz dobru koncentraciju, važno je i da uživate u tome što radite, a onda vas sve to istovremeno i puni i troši.

“Čime sam ovo zaslužio?” – govorili ste kad vam je čuveni Nikita Mihalkov dao ulogu u “Sunčanici”. Postavljate li sebi isto pitanje i nakon drugog filma snimljenog za rusko tržište?

– Isto pitanje izgovaram i za “Montevideo” i “Bićemo prvaci sveta”. Mislim da su to sve fanta- stični projekti i drago mi je što sam bio njihov deo.

Po čemu pamtite svetsku premijeru “Sunčanice”, koja je upriličena u Beogradu? – Čini mi se da još nisam svestan šta mi se desi-

lo, isto kao što nisam svestan šta to znači raditi sa oskarovcem i jednim od možda najvećih reditelja sadašnjice Nikitom Mihalkovim.

Kako biste nam predstavili novi ruski film “Duhless 2”, u kom igrate jednu od važnijih uloga?

– Ako niste gledali prvi deo, onda moram da vas malo uputim u radnju. To je priča o junaku našeg do- ba. I u Srbiji, kao i u Rusiji, postojao je taj period cr- nih filmova, gde je prikazana svakodnevica u kojoj su ideali napušteni, a ljudi ne obraćaju pažnju na du- hovni život, pa lutaju u magli vrednosti. Prvi deo fil- ma “Duhless” – ova reč u prevodu znači bezdušni, u 2012. je bio najgledaniji ruski film i najviše je zara- dio upravo zbog toga što je predstavio junaka koji je uspeo da se u tom sivom svetu kapitalizma, duhov- nog kanibalizma, izbori za svoj duhovni identitet.

Gde bežite kad stvarnost postane suviše surova?

– E, to ne mogu da vam kažem. Kad bih vam re- kao, onda više tamo ne bih mogao da pobegnem. Ali, postoji jedna izreka koju ne treba shvatiti suviše bu- kvalno, ali nije greška ni ako se shvati tako. To je je- dan stih iz naše narodne pesme – „Bež’ u crkvu Kra- ljeviću Marko.” Pod crkvom se misli na duhovni život.

Kako danas stojite sa ruskim jezikom?

– Bolje nego posle prvog filma snimljenog za njih. Nadam se da ću i dalje često putovati tamo, pa ću moći da napredujem i da radim na svom ruskom. I ako budem radio neki projekat koji će od mene zahtevati da duži vremenski period budem u Rusiji, a da ne moram zbog obaveza da stalno putujem u Beograd, onda ću se još više potruditi.

Imate li u Moskvi neka svoja mesta?

– Imam. U Rusiji sam se osetio kao kod kuće i prvi put kad sam ušao u tu zemlju nevezano od sni- manja filmova. Mi i Rusi imamo i u kulturi, religi- ji, pa čak i jeziku iste korene, a i u istorijskoj pozi- ciji smo uvek bili povezani. Tako da, kad odete, ta- mo imate osećaj da ste u svojoj drugoj otadžbini. Isto je i sa njima ovde.

Nedavno ste bili i u Tajlandu. Koliko vas je taj put promenio?

– Najvažnije mi je da kad odem na odmor otkrijem nešto novo o sebi. Zato i idem na neke destinacije na kojima mogu sebe da upoznam u novim, nepoznatim okolnostima. Ali, avanture nema ako vi iz toga ne iz- vučete neki psihološki napredak, ne napravite

jedan korak u individuaciji, kako to naziva Jung, ili oboženju, kako to naziva profesor Vladeta Jerotić.

Poznato je koliko je klasa sa kojom ste završili glumu ne samo uspešna već i bliska. Koliko vam znače ta vaša druženja?

– Ta naša povezanost se s vremenom sve više potvrđuje. Jako je važno sa kim se družite, pogoto- vo sa kim putuje

jer ljudi koji imaju pozitivnu energiju takvom istom snagom vas i pune. Treba se družiti sa ljudima koji nemaju zadnje misli.

Šta je vaš hobi, vaša najveća strast?

– Gluma je moja strast. Tako da ja faktički živim svoju strast.

Za šta biste u ovom trenutku voleli da imate vremena?

– Za čitanje.

Jeste li zbog nedostatka slobodnog vremena zapostavili pisanje poezije?

– Ne mogu ja da zapostavim poeziju kad ona mene zlostavlja.

Najbolje i najgore što vam je popularnost donela?

– Najgore je to što ne umem uvek da izađem s njom na kraj tako da sačuvam svoj mir. Najbolje je to što sam kao glumac u poziciji da me zovu da ra- dim projekte, a to znači i rad na sebi, pa imam pri- liku da napredujem.

Kakvu energiju vam daje rad u pozorištu?

– Opet moram da se vratim na Stanislavskog, ko- ji je pre sto godina pisao o problemima sa kojima se i danas susrećemo. Kad dođete u pozorište u kom scenski tehničar nije uradio svoj posao kako treba pa nešto ne štima, a onda sa grejanjem u sali nešto nije u redu, pa imate kolegu koji se ne odnosi pro- fesionalno prema poslu i emituje negativnu energi- ju, iako je na sceni možda, genijalan, ipak je takva atmosfera ono što smeta pozorištu da bude hram umetnosti. Tišina u pozorištu, kad je atmosfera onakva kakva treba da bude, najispunjenija je tiši- na koja postoji. Jedino je tišina u crkvi ispunjenija.

Oprobali ste se i kao reditelj spota za pesmu “Bal” mlade pevačice Nevene Božović. Kakvo je to iskustvo i imate li planova da se u budućnosti bavite režijom?

– Voleo bih da se nekada ozbiljnije time bavim. Taj spot je za mene bio proba. Samo mislim da još tome nisam dorastao. Filmska režija je obuhvatni- ja i kompleksnija, i zahteva i poznavanje slikar- stva, muzike, uvida u celinu. Zahteva zrelost.

Koliko vam znači mesto asistenta na FDU?

– Mnogo. To je jedna od najistaknutijih institu- cija u zemlji i regionu – međunarodno priznata, re- zultatima krunisana i tradicijom pozlaćena. Pono- san sam na takav fakultet kao građanin Srbije, a kamoli kao asistent na tom fakultetu. Zaista mi je čast što sam tamo.

Bili ste i zaštitno lice jedne kozmetičke kuće. Koliko vam je kao muškarcu nega bitna?

– Fizički izgled jeste bitan, jer on privlači ljude. Svestan sam da će moj intervju uz kvalitetne foto- grafije biti čitaniji. Ljudi su vizuelna bića, ali ono što je bitnije jeste šta vi kao čovek koga slikaju imate da kažete. Trudim se da i jedno i drugo ne- gujem, sa većim akcentom na ovo drugo. Saradnja sa “Avonom” bila je divna, iako mislim da se lepo- ta iznutra emituje spolja, tj. da je spoljašnja samo višnja na šlagu one unutrašnje.

U čemu sve pronalazite lepotu?

– Lepota je različita. Simbol lepote je žena.

Ljudi su vizuelna bića, ali ono što je bitnije jeste šta vi kao čovek koga slikaju imate da kažete. Trudim se da i jedno i drugo negujem, sa većim akcentom na ovo drugo

Ona je nešto najlepše što je Bog stvorio, ali i naj- komplikovanije. Ne znam zašto je morao tu caku da napravi. Bog je veoma duhovit. Stvorio je ne- što tako veličanstveno i prelepo, a tako kompliko- vano. Šalim se naravno. Osim te neprikosnovene lepote žene, postoji lepota u prirodi, u jutarnjem rađanju zore, rosi, mirnom toku reke, životinja- ma. Negde sam pročitao jednu misao – sve prele- pe stvari ne traže pažnju. One tako postoje i da- ruju svoju lepotu onome ko želi da je uzme, ne nameću je. Lepota postoji u ljudskim odnosima, dečjoj igri, dečjem smehu, materinskom instink- tu, u sportu, umetnosti, nauci, poeziji.

 

No Comments

Post A Comment